Широм Драгачева знају се места старих светилишта, остатака цркава и манастира.

            Цркве у Драгачеву су углавном делиле судбину народа. Грађене су, али су их рушили насилници, освајачи, пустошиле дивље хорде, посебно - турске. У временима слободе, народ их је обнављао или изнова подизао не зна се поуздано где су се у средњем веку налазиле српске богомоље. Извесно је да на њих подсећају многобројне црквине и манистиришта, локалитети око којих се плету разне легенде и предања. О њима нема сачуваних докумената. Ипак, турски катастарски пописи из XV и XVI века на њих упућују.

            У Драгачеву - готово нема сачуване цркве из времена која су претходила Првом српском устанку. А у време Карађорђевог устанка и после њега, нарочито од 1815. године, почиње обнављање старих и подизање нових богомоља. Цркве у Горачићима, Тијању, Гучи, Каони, Котражи и Вичи постаће трајни споменици културе.

            На подручју Драгачева, налазе се манастири из период од XVI до XIX века. То су били верски, духовни и културни центри овог краја. Стари путописац Ф. Каниц 1960. године због бројности манастира први је Овчарско-кабларску клисуру назвао "Српском Светом Гором". У атару Драгачева налазе се три манастира: Сретење, Свете Тројице и Преображење.