МАНАСТИР СРЕТЕЊЕ

Манастир Сретење

             Манастир Сретење, уздигнут је у мањој долини под врхом западне стране планине Овчар, на око 800 метара надморске висине.

            Није поуздано утврђено када је овај манастир грађен. Судећи по неким архитектонским решењима старе манастирске цркве, сачуваној крстионици и једној розети, предпоставља се да је постојао у XVI веку. Стручњаци наглашавају да на такав закључак упућује и очувани зидни иконостас, једини те врсте у овчарско-кабларским манастирима.

            Историјски извори кажу да је Сретење страдало од Турака 1650. године.

            Пре обнове цркве, зубу времена на том месту одоловео је старински храм у рушевинама, са зидним двоспратним калуђерским келијама, јаким и високим зидом око њега, одакле су калуђери одбијали нападе Турака. Када су турски напади постали жешћи и пошто је више калуђера погинуло, нападачи су храм опљачкали и спалили - после 1690. године.

            Манастир је тек 1818. године обновљен трудом мохама Никифора Максимовића, потоњег епископа ужичког. Он је 1845. године започео изградњу два, од укупно конака у манастирској порти. Мањи је сачуван, а већи у коме се налазила и соба за епископа срушен је 1941. године бомбардовањем од стране немачких авиона. У већем конаку налазила се и манастирска библиотека, која је тешко страдала. Максимовић је   1847. године подигао и трећи конак од камена, са кулом на западној страни, покривен ћерамидом. Грађевински радови окончани су након две године подизањем каменог зида око манастирског дворишта и просецањем пута ка Дучаловићима, селу у чијем се атару храм налази.

            На позив Никифора Максимовића, 1844. године молери Живко Павловић и Никола Јанковић исликали су у манастирској цркви две веће уметничке целине. Павловић је осликао зидове олтарског простора и наоса, али и иконе за иконостас, а Јанковић је фрескама украсио зидове припрате.

            У манастирској ризници чувају се:

-         бакрорезна плоча из 1845. године;

-         метални путир из XVIII-XIX века;

-         јеванђеље оковано и лепо украшено,  штампано у Москви 1814. године;

-         портрет Никифора Максимовића.

Манастир поседује 25. хектара земљишта (од чега 17. хектара под шумом). 5 хектара њива и винограда налази се у оближњем селу Паковраће.

У манастиру живи и службу божју обавља 15 монахиња, са старешином, Игуманијом Минодором

МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

Манастир Свете Тројице

             На западној страни планине Овчар, поред сеоског пута који из Овчар Бање води у Дучаловиће, налази се древни манастир Свете Тројице.

            Не зна се када је саграђен овај храм. По предању зидали су га монаси манастира Сретења. Стручњаци, међутим, судећи по архитектури манастирске цркве, сматрају да је она можда старија од  сретењског храма.

            Но, захваљујући првом писаном помену из 1594. године и резултатима истраживања, последња деценија XVI века била би време изградње храма. Линете над порталима испуњене су фрескама  XVII веку, док унутрашњост ние никада била живописна. Тек кроз XIX век постоје историјски подаци о манастиру (иако, сиромашно, братство је северно од цркве подигло конак са подрумом од ломљеног камена и спратом у бондруку - значајно сведочанство народног неимарства) као и о обновама и променама првобитног склопа цркве  (изграђен је камени звоник пред припратом, који је потом замењем дрвеним тремом, касније уклоњеним; високи и богато резбарени иконостас са иконама у романтичарском маниру извео је 1868. године сликар Никола Маринковић).

Од старог живописа остале су две фреске: Света Тројица и Богородица са дететом.

Сачуване су и две значајне иконе из 1635. године, и то: икона Христа са апостолима и икона Богородице са Христом.

            Манастирска библиотека данас не поседује ни једну рукописну књигу нити штампану србуљу. У манастирској ризници, као посебна драгоценост, чуван је један велики крст од жуте срме, окован рубинима и разнобојним коралима.

            Данас храмом управља игуман Варнава, а у братству има једну монахињу и једног будућег монаха.

МАНАСТИР ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Манастир Преображење

             Манастир Преображење има необичну историју.

            Стари манастир налазио се на левој обали реке Мораве, под Кабларом. Ко је њего ктитор, ко градитељ, не зна се. Један натпис у полукружном пољу над ниским улазом у црквицу дугу једва 5,5 метара, говори да је она више од сто година стајала пуста и да ју је тек 1811. године обновио калуђер и доцније епископ Никифор. То је била једноставна грађевина, без украса, без куполе и бочних апсида.

            Старог манастира Преображење више нема. Изградњом железничке пруге 1911. године сравњем је са земљом, јер је пруга прелазила преко самих основа манастира.

            Нови манастир Преображење подигнут је 1938. године на десној обали Западне Мораве. После Другог светског рата дограђен је и поред њега подигнуте су две нове куће, уз које је и једна брвнара из времена градње манастирске цркве.

            У манастиру важе монашка правила која се поштују и у Светој гори. Света литургија врши се свакога дана. Манастиром управља игуман Венимијан, а у братству има два монаха.

ЗБЕГ - ЦРКВА

             Пећина Кађеница налази се у атару села Дљина, на десној обали Западне Мораве, недалеко од бране за хидроелектрану Овчар Бања.

            Отвор, слабо уочљив, уздигнут педесетак метара од реке, ни по чему не подсећа на улаз у пећину. Гледан споља, подсећа на пукотину у стени. Да је реч о светилишту упозорава велики крст испред пећине. До пећине се стиже пешачком стазом, стмом, са степеницама. Испред улаза је у стенама уклесан мањи плато, на коме је око 6 метара висок крст. У унутрашњости су два камена сакрофага са људским костима.

            Кађеница сведочи страдалаштво српског народа. Драгачево је у време српске револуције са почетка XIX века често било на удару пљачкашких турских напада. Да би се заштитио, народ, углавном нејач, склањао се у збегове у близини манастира у Овчарско-кабларској клисури.

            У време пропасти Првог српског устанка, 1813. године, плашећи се зулума, збег у пећини која је касније добила име Кађеница, био је уточиште за око стотину људи, махом деце и жена. Један мањи одред Турака успео је да продре до пећине, али се није усуђивао да у њу уђе. Турци су на имања манастира Благовештења на отвор пећине ставили доста сламе и запалили је. И сва нејач угушила се од ватре и дима у пећини. Због тога, сећајући се мученика, народ је ову пећину назвао Кађеница.

            Народ овог дела Драгачева одлучио је да 1936. године пећину уреди као збег-цркву и то на подстицај управе жичке епархије. Под пећине је нивелисан, а у два камена сакрофага сакупљене су кости мученика, углавном нејач из Дучаловића, Ђераћа, Лучана и Дљина.

            Збег-црква у пећини Кађеница јединствено је светилиште српског народа.